Обраћање предсједавајућег Звиздића на свечаности додјеле награде “25. новембар - за животно дјело из области књижевности” Абдулаху Сидрану

Предсједавајући Савјета министара Босне и Херцеговине др Денис Звиздић обратио се у Сарајеву на церемонији свечане додјеле награде "25. новембар - за животно дјело из области књижевности" за 2018. годину, коју је ове године добио босанскохерцеговачки пјесник, прозаиста и филмски сценариста Абдулах Сидран. Говор предсједавајућег Звиздића објављен је у цијелости: 

Даме и господо,

уважене екселенције

драги пријатељи! 

Желим да искажем своје поштовање иницијаторима и организаторима ове изузетне манифестације која је, због ранијих - а посебно због овогодишњег лауреата, постала вриједносно мјерило утемељено на валоризираном квалитету, дакле, на препознатљивом и практично показаном и доказаном таленту и опћеприхваћеној оставштини која остаје уграђена у културно наслијеђе нашег друштва, државе, поднебља, региона, попримајући интернационални карактер и универзални значај.

Скуп темељних вриједности и посебности једнога народа чини његов идентитет, а култура представља једну од најважнијих компоненти његове садржајности.

У ствари, актуелна је расправа и питање: да ли постоји разлика између цивилизације и културе. Да, цивилизација је материја, а култура је духовност. Цивилизација просвјећује, а култура пружа могућност самоспознаје.

Зато их је, и поред разлика, тешко раздвојити и потребно их је посматрати у седиментима њиховог хисторијског прожимања – јер је цивилизација одувијек била продукт науке, изума, технике, док културу - као продукт умјетности, филозофије, религије, традиције, карактеризира посебност која је  увијек представљала стваралачку материјалну, естетску и духовну пунину.

Али овакав образац универзализма није увијек био поштован. Посебно не у БиХ. И посебно не када су у питању Бошњаци који су, за разлику од других народа на нашим просторима, у претходном стољећу, дакле деценијама, морали кроз одбрану властите културне самобитности доказивати, бранити и штитити свој хисторијски континуитет и право на национални идентитет. 

Један од најдрастичнијих начина показивања таквог игнорантског односа је био однос према босанскохерцеговачкој књижевности и циљаног  непризнавања њене засебности, иза чега се крила много већа и опаснија намјера – а то је непризнавање Бошњака и босанскохерцеговачке државности.

Јер, како је то једном приликом рекао Алија Исаковић: ”Има ли неко способан, 1970, да одговори на питање: Је ли у БиХ – босанска књижевност или је БиХ огранак српске и хрватске књижевности? Можда нема муслиманске књижевности, али то онда није могуће јер у БиХ  постоје муслимани и – шта ће онда том народу тијело без душе ?”

Али, као што је рекао Мак Диздар: “Вријеме је да се мисли о времену” – тако су и седамдесете године и дјела Ризвића и Исаковића, а посебно појава “Бисерја као избора из муслиманске књижевности” биле пријеломне у развоју бошњачке културе у вријеме комунистичке владавине, послије чега више ништа није било исто.

Тада посијано сјеме, као доказ постојаности босанског језика, бошњачке књижевности је сазрело у културну и духовну пунину, не апстрактног и декларативног, него стварног признања постојања бошњачког народа, са његовим политичким дигнитетом и културолошким засебностима утканим у вишезначност БиХ –како то Ризвић и Исаковић, као носиоци  споменутих вриједности луцидно, визионарски и хисторијски утемељено кажу: “БиХ није земља мржње и страха, већ фундус различитости које се тиме не искључују, већ представљају таписерију богате традиције и духовности”.

Деценијама послије, о Босни и “босанском духу”, у другачијим околностима, али са истом спознајом о Босни као парадигми суживота и мултикултуралности, фра Петар Анђеловић каже:

„Босна је важна јер је она ознака за цивилизацијски процес који се кроз хисторијске промјене и политичке догађаје одвијао тијеком цијелог једног миленија.

Босна је увијек била мјесто сусрета народа, религија и обичаја и по томе је била необична, занимљива и велика, и као таквој њој нема смрти, јер ако би нестала Босна, нестао би примјер како би људи могли живјети заједно и наџивјети све пријетње надолазећих времена.“

Управо због оваквог бића Босне и Херцеговине, због јединственог прожимања њених култура и обичаја, због те таписерије различитости, било је сасвим логично, па скоро и једино могуће, да се управо у њој, као очекиваном и пројицираном гаранту јединства будуће југославенске федерације одрже ЗАВНОБиХ и АВНОЈ као можда два најзначајнија окупљања у модерној хисторији јужнословенских народа.

Посебност БиХ тада није била спорна, али, нажалост, одступило се од исказаног става о националној равноправности Бошњака, иако је дух ЗАВНОБиХ-а своју истинску садржајност и појавност имао управо у БиХ – јер се никада у савременој бошњачкој хисторији није појавио покрет који би опстојност Бошњака посматрао као унилатералан концепт или који би негирао Босну као вишеслојну националну заједницу, њену самосталност или њен мултиетнички карактер.

Напротив, Бошњаци очување своје националности и духовности виде у каузалној повезаности са заштитом, очувањем и јачањем државе БиХ.

Због тога је ЗАВНОБиХ важан и због тога, трезвено, без глорификације и претјеривања, али са односом поштовања према темељним постулатима, желимо да обнављамо и јачамо вриједности ЗАВНОБиХ-а.

И да нашим најбољим грађанима, интелектуалцима и умјетницима додјељујемо награде назване по том датуму и догађају. Да се не заборави, то је био темељ обнове државности наше домовине, потврђен међународним признањем БиХ као кључним и најважнијим политичким моментом XX стољећа.

На крају желим упутити искрене честитке овогодишњем добитнику и пожељети му, прије свега, добро здравље.

И завршит ћу једном реченицом коју сам прочитао прије пар дана, а коју је управо казао наш лауреат: „Босна је“, како он рече, „паметнија од својих народа“.

И заиста је у праву. А и њено хиљадугодишње трајање свједочи да је рекао истину.

А велики људи су само они који су на страни истине и правдољубивости. И интересантно, то је и задатак књижевности – да буде, како каже Толстој, на трагу истине.

Како у једној пјесми рече нобеловац Киплинг:

„Ако можеш да сачуваш вјеру у себе када сумњају у тебе,

Ако можеш бити  жртва лажи а да сам не упаднеш у лаж,

Или да те мрзе а да сам не даш маха мржњи,

Ако можеш да погледаш у очи и побједи и поразу,

Ако можеш да гледаш твоје животно дјело претворено у прах и да поново прилегнеш на посао

И изгубиш и поново почнеш да стичеш,

Ако можеш да сачуваш своју част,

И да останеш скроман,

Тада ћеш бити велики човјек ...“

То је наш Авдо.

Свако добро.