Обраћање предсједавајућег Савјета министара др Николе Шпирића на сједници Савјета за имплементацију мира (Говор објављен у цјелости)



“Екселенције,

Даме и господо,

 На самом почетку ми дозволите да вас поздравим и упознам са  неколико основних информација о раду Савјета министара БиХ, који је од прошлог  засједања ПИК-а одржао девет редовних сједница, једну тематску као и једну заједничку сједницу са Владом Републике Хрватске.

На наведеним сједницама је утврђено 11 приједлога закона, донесено преко 100 различитих различитих одлука, усвојено 19 правилника од којих су три правилника о систематизацији нових полицијских агенција. Такође смо извршили нека од изузетно важних именовања као што су именовање директора и замјеника директора Обавјештајно-безбједносне агенције, директора и замјеника директора Граничне полиције; замјеника директора Агенције за истраге и заштиту, директора и замјеника директора Дирекције за координацију полицијских тијела; директора Фонда за повратак БиХ, директора Агенције за унапређење страних инвестиција, директора Института за интелектуално власништво, координатора за реформу јавне управе.

Именовања посебно наглашавам због честе тенденције да се таква питања исполитизују и проблематизују. Управо из тог разлога са жаљењем констатујем да и даље нисам у прилици да вас информишем о именовању директора Управе за индиректно опорезивање упркос алармантним информацијама о стању у тој институцији као и чињеници да је мандат директора истекао прије 18 мјесеци. Прије двије седмице сам то питање поново кандидовао на сједници Савјета министара, али је поново изостала спремност за избор легитимног директора те са правом могу поставити питање гдје је нестала она манифестациона брига за државом одређених политичких опција који допуштају и прећутно подржавају анархију у овако важној институцији која овој државу и њеном буџету свакодневно наноси енормне штете.

Оно што је свакако обиљежило период иза нас јесте имплементација Одлуке Суда за људска права у случају Сејдић и Финци. Савјет министара је у том случају промптно реаговао формирајући Радну групу и доносећи амбициозан акциони план за имплементацију те пресуде. Нажалост, због недостатка политичке воље као и низа других иницијатива које су се, случајно или не, десиле у исто вријеме није било спремности за имплементацију усвојеног акционог плана. Тиме активности нису окончане, али се поставља реално питање могућности уставне реформе само четири мјесеца прије избора као и у ситуацији у којој како домаћи тако и међународни фактори имају опречна стајалишта у вези са обимом уставне реформе. Наглашавам да сваки пут када је у оквиру међународне заједнице постојала колизија о обиму било које реформе, унутар земље се та колизија претварала у раскол из којег нисмо тако лако излазили. На неки начин забрињавају и најаве о стварању финансијског фонда за реформу устава јер се плашим да би у том случају реформа трајала онолико дуго колико би у фонду било средстава за ангажовање експерата који када осјете финансијска средства забораве на суштину и вријеме у којем треба доћи до рјешења.

Оно што је такође обиљежило период иза нас и што је на својеврстан начин требало да оснажи еуроатлантску перспективу БиХ јесте улазак БиХ у МАП. Са жаљењем констатујем да је то чланство дато условно, под претпоставком да се ријеши питање војне имовине. Иако се очигледно вјеровало да ће тај услов дјеловати као мотивација за што скорије рјешавање овог питање, стиче се утисак да је ефекат испао супротан те смо свједоци да се оно сваким даном све више политизује и постаје предметом предизборне кампање. Жалости чињеница да смо још 2007. године мислили да смо надомак потпуног рјешења овог питања када сам, у присуству представника НАТО штаба у БиХ, заједно са ентитетским премијерима потписао споразум о основним принципима за рјешавање питања покретне и непокретне војне имовине. Међутим, изгледа да је много више енергије потрошено на разбијање тог споразума него на његову имплементацију, а да нико још није одговорио на питање шта је било неприхватљиво у споразуму који је потписан у присуству и уз сагласност представника НАТО штаба у Сарајеву.

Питање које је било изузетно акутелно претходних седмица и које је нажалост било предметом разматрања и амбасадора ПИЦ-а јесте питање буџета институција БиХ за 2011. годину. Нећете ми замјерити што ћу транспарентно изнијети свој став да само у држави попут Босне и Херцеговине не представља прворазредни политички скандал чињеница да амбасадори земаља чланица Савјета за имплементацију мира (наглашавам амбасадори а не економски стручњаци) разматрају питање буџета БиХ  без присуства иједног надлежног и мериторног  домаћег саговорника.

Сложићете се са мном да је глобална економска криза оставила велике посљедице чији терет морају понијети сви нивои власти, од општине, кантона, ентитета и државе. Повећање државног буџета се упорно правда убрзањем њеног европског пута, а ја ћу вас онда питати да ли се убрзањем европског пута могу сматрати и слике које смо не тако давно видјели испред зграде Владе Федерације БиХ и које ћемо, плашим се, виђати све чешће уколико се опредјелимо да је важније повећати државни буџет који, подсјећам, сваке године биљежи суфицит, него обезбиједити социјалну и развојну компоненту за ентитете који су такође саставни дио ове државе.

С тим у вези, вас увјеравам да ће Савјет министара БиХ и убудуће показивати бригу за успјешно конципирање буџета институција БиХ који ће  бити на располагању свим институцијама система. Без обзира што смо свјесни да постоји  недостатак финансијских ресурса, чињеница је да ћемо морати да радимо у оквиру потенцијала са којима располажемо и демонстрирамо могућност рационалног кориштења расположивих капацитета. Сматрам да је потребно доћи до оквира буџета који неће угрозити социјалну и развојну компоненту ентитета ни функционисање државних институција, те да је овај циљ могуће постићи уколико сви у БиХ покажу потребну дозу озбиљности и одговорности.

Овом приликом изражавам жаљење што Парламентарна скупштина БиХ није демонстрирала ту потребну дозу озбиљности и одговорности када је у питању усвајање Приједлога закона о попису становништва и домаћинстава у тексту који је предложио Савјет министара. Желим да вјерујем да нећемо допустити да Босна и Херцеговина буде једина земља у Европи која неће 2011. године имати попис, али исто тако желим да вјерујем да нећемо имати попис чији ће се резултати примјењивати са одгодним дејством јер се онда намеће врло рационално питање потрошње ионако оскудних ресурса као и саме сврхе пописа чији се резутати неће примјењивати. Надам се да нећемо допустити још један експеримент у БиХ јер их је до сада било и превише.

Изражавам задовољство што је Европска комисија 27. маја 2010. усвојила приједлог о укидању визног режима за грађане Босне и Херцеговине, али у исто вријеме и жаљење што то није урађено раније. Са обзиром да се као датум визне либерализације све више спомиње октобар 2010. тешко је повјеровати да избори нису играли никакву улогу у одлучивању иако смо од почетка преговора увјеравани да се ради о техничком, а не политичком питању. Такође жалости чињеница да је коначна фактура због извјесних потешкоћа проузрокованих визном либерализацијом за грађане Србије, Македоније и Црне Горе по свему судећи испоручена грађанима БиХ, иако смо од самог почетка изразили спремност да радимо на кампањама и програмима помоћу којих ћемо грађанима појаснити да визна либерализација не подразумијева само права него и обавезе. Такође смо више пута изнијели увјеравања да се потешкоће које су се десиле са грађанима поменутих земаља не могу десити у БиХ.

Даме и господо,

Полазећи од чињенице да је стратешко опредјељење и приоритет БиХ  развијање регионалне сарадње с циљем да земље појединачно, као и регион у цјелини  додатно напредује, Савјет министара је у претходном периоду доста пажње посветио том питању. Као што вам је вјероватно познато, у складу са договором који смо премијерка Републике Хрватске Јадранка Косор и ја постигли прије пар мјесеци, у Сплиту је прије седам дана одржана прва заједничка сједница двије владе на којој је разматран читав сет питања важних за обје земље појединачно као и за убрзање евроатлантског пута како БиХ тако и Републике Хрватске. Сматрам то добрим начином да регионална сарадња из сфере манифестационог пређе у сферу конкретног. Ако желимо бити добри партнери унутар Европске уније, онда морамо показати више билатералне проходности јер то Европска унија очекује од земаља које су на путу пуноправног чланства. Свјесни смо да једна сједница неће ријешити све проблеме, али је важно разговарати о отвореним питањима и рјешавати их једно по једно те напустити досадашњи принцип по којем 'ништа није ријешено док све није ријешено'.

Веома ми је драго што је у позивном писму посебно апострофирана преизборна кампања и потреба поштивања стандарда политичке пристојности и међусобног поштовања. Мишљења сам да су низ избора који су у периоду иза нас проведени у складу са највишим демократским принципима демонстрирали зрелост и капацитете домаћих политичких фактора. Оно што ја желим истаћи овог пута јесте очекивање стандарда политичке пристојности, међусобног поштовања и непристрасности и од стране међународне заједнице присутне у БиХ. Прошли пут сам нагласио да је од велике важности да се међународна заједница уздржи од инволвирања у изборни процес. Слањем порука шта би било добро за грађане Босне и Херцеговине као и порука да би постојећи естаблишмент требао платити цијену у октобру и да је Босни и Херцеговини потребна алтернатива, само ће произвести контраефекат и на државном нивоу може створити ситуацију коју смо имали у Мостару послије локалних избора. Та могућност свакако продужава потребу за присуством међународне заједнице у БиХ, а уколико је то циљ, онда смо на добром путу. Изјаве Високог представника који позива грађане БиХ да на изборима искористе  своја тзв. ‘бонска овлаштења’ и промијене стање тако што ће изабрати нове људе, не говори у прилог чињенице да су моја упозорења схваћена озбиљно, нити говори у прилог непристрасности коју ми очекујемо од међународне заједнице.

Не занемарујући скромна постигнућа, а имајући у виду да је ово највјероватније моје последње обраћање на ПИК-у прије избора, осјећам потребу да на самом крају још једном упозорим да Босна и Херцеговина све више постаје подијељено друштво и друштво паралелних свјетова без додирних тачака. Више пута сам на ову опасност упозоравао представнике домаћих и међународних институција и, нажалост, остао усамљен у настојањима да се нешто промијени. Последњи терористички акт из Бугојна нас упозорава да смо сви заједно јахали на споредном колосијеку и да је то у суштини најозбиљнија опасност за Босну и Херцеговину у времену испред нас. Да ли су циљеви и услови које је постављала међународна заједница ка тобожњем затварању ОХР-а били само маска испред огледала, у којем многи не желе да се виде, показаће вријеме. Блиједа слика ОХР-а данас потврђује да су се многи уморили од жонглирања чија цијена је изнимно велика.

И данас бих волио да ово моје размишљање буде усамљено а за земљу би било најбоље да су моје прогнозе нереалне. Јер ако јесу, то би значило да је 15 година након потписивања Дејтонског мировног споразума, и након много уложеног новца и међународног присуства, Босна и Херцеговина много ближа Европској унији него дисолуцији чију ‘могућност’ многи у прикривеној форми вјешто испитују.

Хвала на пажњи!”