Обраћање Предсједавајућег Савјета министара БиХ др Николе Шпирића на отвореној дебати Савјета безбједности УН „Пост-конфликтна изградња

Говори ( 21.05.2008 )
Обраћање Предсједавајућег Савјета министара БиХ др Николе Шпирића на отвореној дебати Савјета безбједности УН „Пост-конфликтна изградња
Предсједавајући Савјета министара БиХ др Никола Шпирић обратио се на отвореној дебати Савјета безбједности УН под називом „Пост-конфликтна изградња мира“, којом је предсједавао министар иностраних послова Велике Британије Дејвид Милибанд. Говор предсједавајућег Савјета министара објављујемо у цијелости:

Господине Предсједниче,
Господине Генерални секретару,
Екселенције,
Даме и господо,

Допустите ми да вас на самом почетку срдачно поздравим и изразим задовољство што ми је пружена прилика да се обратим на овој дебати, да са вама подијелим искуства моје земље од 1995. до данас, као и да вас упознам са мојим виђењем ангажмана међународне заједнице у пост-конфликтном периоду у мојој земљи.

Наиме, ја долазим из земље у којој се у периоду од 1992. до 1995. године десио несретни ратни сукоб, који је уз ангажман међународне заједнице заустављен Дејтонским мировним споразумом. Намјерно употребљавам израз „несретни ратни сукоб“, који су креатори Дејтонског мировног споразума уписали у тај документ. Таква дефиниција, која избјегава ријеч агресија или грађански рат, заправо ствара простор да лакше и храбрије искорачимо из неславне и несретне прошлости, коју не можемо мијењати, и уђемо у будућност, која значи суживот, толеранцију, помирење и праштање, као гаранцију дефинитивног успјеха моје земље.

Дејтонским мировним споразумом је обезбјеђен територијални интегритет БиХ, али и уставно уређење ове земље по којем Босну и Херцеговину чине њени ентитети: Република Српска и Федерација БиХ, са јасним уставним овлаштењима. На тај начин је створена формула која значи успјех свих, а то је: јака држава - јаки ентитети, односно јаки ентитети - јака држава. Спортским жаргоном речено, јаки клубови - јака репрезентација. Нажалост, неки би данас радо мијењали ту формулу, не нудећи бољу, што такође иде у прилог далековидности кретора Дејтонског мировног споразума.

У периоду од 1995. године до данас Босна и Херцеговина је, са већим или мањим успјехом и уз помоћ међународне заједнице, савладавала многе препреке, суочавала се са многим изазовима, провела многе реформе. Неке од њих ћу навести овдје.

Успјешно је проведена реформа одбране, која је оцијењена најбољим пројектом у БиХ. Успјешно провођење реформе одбране обезбиједило је да БиХ постане чланицом Партнерства за мир, што је изузетно важно, јер је великим искораком на том пољу Босна и Херцеговина престала да буде конзумент мировних операција у оквиру НАТО-а и прешла у савезнике, учествујући у мировним операцијама у свијету. Земље чланице НАТО-а су на посљедњем самиту у Букурешту донијеле одлуку, којом се БиХ додјељује фаза интензивног дијалога са НАТО-ом. Предано настављамо радити даље на приближавању пуноправном чланству.

Реформисали смо обавјештајни сектор и успјели да од двије супротстављене обавјештајне службе креирамо државну обавјештајну службу, за коју можемо рећи да са успјехом преузима све оне надлежности које имају и модерне обавјештајне службе широм свијета.

Извршили смо реформу пореског система, гдје смо увођењем ПДВ-а, једноставно унаприједили систем у БиХ, обезбиједили раст прихода, смањили утају пореза и сиву економију.

Провели смо реформу правосуђа и почели са процесуирањем лица осумњичених за ратне злочине у оквиру правосуђа БиХ; радимо на реформи образовања, која је сада и законски заокружена; проводимо реформу спортског сектора; а врло смо активни и по питању реформе јавне управе.

БиХ је постигла велики напредак и у сфери економије. Нажалост, не довољан да можемо говорити о доброј економији, али зато можемо говорити о економији која је на добром путу. У 2007. години смо остварили реални раст бруто друштвеног производа од 6,1 %, за 2008. годину је планиран раст од 6,5 % а компаративни раст се очекује и у 2009. и 2010. години. У току 2007. године су забиљежена рекордна страна улагања у БиХ.

Наведене реформе и напредак у економији су били праћени и постигнућима у сфери спољне политике и односа са сусједним земљама. Босна и Херцеговина је у претходном периоду постала члан Савјета Европе, као што сам већ рекао примљени смо у Партнерство за мир, Сарајево је постало сједиште Регионалног центра за сарадњу у југоисточној Европи, БиХ је постала члан Комитета УН за људска права, у децембру 2007. смо парафирали Споразум о стабилизацији и придруживању. Након што смо прошлог мјесеца испунили и посљедњи политички услов за потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању, очекујемо да ових дана од Брисела будемо и формално обавјештени о датуму потписивања.

Важно је споменути да Босна и Херцеговина тренутно учествује у шест мировних мисија, и то три војне: Етиопија-Еритреја, Конго и Ирак; и три полицијске: Либерија, Кипар и Судан.

Све напријед наведено свједочи о напретку који је Босна и Херцеговина остварила у претходном периоду. Свјестан сам да је могло и више и да је пред нама још мноштво неријешених питања и тешких изазова. Али вас подсјећам да је Босна и Херцговина прије само 13 година крварила и да смо у протеклом периоду били једина земља у Европи која је паралено водила три изузетно тешка и захтјевна процеса: обнова ратом уништене земље и успостављање повјерења између, до јуче, три зараћене стране; процес транзиције и процес интеграције у евро-атлантске токове.

Сами процеси појединачно су веома тешки, али смо уз помоћ међународне заједнице успјешно закључили ову фазу Дејтонског споразума.

Господине Предсједнице,
Екселенције,
Даме и господо,

Желим да искористим ову прилику да вас упознам са оним што је међународна заједница урадила у пост-конфликтној обнови земље. Урадила је много добрих ствари, почевши од зауставаљања самог рата, што је свакако набитније, па до активног учешћа и подршке у реформским подухватима.

Наиме, међународна заједница је након рата примјенила специјални модел индиректног управљања Босном и Херцеговином путем Канцеларије високог представника (ОХР) и високог представника са снажним, бонским овлаштењима, која су била предмет различитих спорења. Та овлаштења укључују могућност да високи представник смјењује изабране носиоце власти, намеће законе, доноси одлуке... Ја не спорим да је након рата то било неопходно, како бисмо остварили потребан помак и наведене успјехе, али данас ту потребу морамо озбиљно преиспитати, јер многи тврде да су овлаштења високог представника дубоко у колизији са Повељом УН о основним људским правима и слободама: а мишљења сам да су та овлаштења и у колизији са бриселским путем Босне и Херцеговине. Осим тога, сагласићете се да су околности у 2008. битно другачије од околности 1995. или 1996. године. Стога, готово је сигурно да је више од десет година након Дејтона модел управљања БиХ путем ОХР-а и високог представника потрошен модел, и зато је ово вријеме када морамо тражити нову формулу успјеха Босне и Херцеговине. Треба имати у виду да је међународна заједница, у најбољој намјери коју не спорим ни једног тренутка, створила велику зависност локалних политичара од ње саме. Ја сам више пута истицао да домаћи носиоци власти осјећају да не морају иницирати тешка политичка питања, разговарати, постизати компромис, јер знају да ће то за њих урадити представници међународне заједнице. А то није добро.

Господине Предсједниче,

Због свега горе наведеног, ја сам убијеђен да је Босни и Херцеговини потребан нови искорак, нова фаза. Ја бих то назвао фазом отрежњења. Фазом у којој је неопходно да схватимо да морамо живјети без „ортопедских помагала“ и да морамо преузети одговорност за круцијалне процесе, али не формалну већ суштинску одговорност. Фазом у којој ће наши пријатељи бити ту да нас савјетују, подржавају, а не да раде и разговарају умјесто нас.

Свјестан сам да ће на почетку бити болно, али сам убијеђен да ћемо једино на тај начин схватити да смо сви ми, који живимо унутар БиХ, окренути једни према другима. Једино на тај начин ћемо успјети да успоставимо пријеко потребни дијалог између изабраних носилаца власти.

Такође сам мишљења да је Босни и Херцеговини, као и било којој другој пост-конфлитној земљи, уз дијалог и горе поменуте реформе пријеко потребна изградња повјерења. Усудио бих се рећи да је то реформа свих реформи. Тек када научимо да сами разговарамо, да слушамо и уважавамо једни друге, бићемо сигурни да смо на добром путу. У тој борби ми, грађани БиХ, смо једни другима најпотребнији. Више пута сам поновио и поновићу опет, чувари Босне и Херцеговине не могу бити ни ОХР ни међународна заједница, већ искључиво сами грађани, који ће будућност заснивати на компромису и изналажењу компромисних рјешења.

Екселенције,
Даме и господо,

По мом мишљењу, сљедећа лекција је научена у Босни и Херцеговини: ангажман међународне заједнице у пост-конфликтним земљама је не само потребан него и неопходан, али он мора бити прецизан, ограничен и са јасном излазном стратегијом. У супротном ће тај ангажман прије или послије постати контапродуктиван.

Исто тако, треба имати на уму да свака криза на свијету има своје специфичности и зато се свакој појединачној треба прићи аналитички, у пуном смислу, узимајућу у обзир коријене кризе, културу, историју, религију, обичаје народа на терену, итд. Користити методе просто као стереоптипе, који су имали успјеха на једном простору, ни у ком случају на значи да би исти били успјешни и у другом. Зато је потребно без предрасуда прићи сваком проблему и видјети у којој мјери и гдје поједине научене лекције могу бити примјењене, а гдје су неопходна нова оригинална рјешења.

Хвала на пажњи.