Обраћање предсједавајућег Савјета министара др Николе Шпирића на конференцији о свјетској економској кризи, New York, 24-26 јуни 2009 године

Господине предсједавајући,

господине генерални секретару,

Екселенције,

Даме и господо,

 

Дозволите ми, на почетку, да изразим своју захвалност Вама, господине предсједавајући, што сте сазвали овај изузетно важан састанак о данашњем опасном изазову са којим се сви суочавамо. Уједињене нације треба да представљају најзначајнији форум за рјешавање свих глобалних проблема, нарочито оних који имају такав утицај на свјетска питања. Не постоји боље мјесто на којем би све земље, мале и велике, развијене и у развоју, богате и сиромашне, могле рјешавати своје бојазни, размјењивати најбоље праксе и поуке и изналазити најбоља рјешења.

 

Свјетска економија 21. вијека разликује се од оне коју смо имали прије свега неколико деценија. Брзина којом се дешавају промјене расте експоненцијално, многа дешавања имају готово тренутан утицај на наше економије, многи играчи на тржишту (државе, предузећа, чак и појединци) посједују огромне резерве које могу диктирати вриједност различитих валута, роба, хартија од вриједности, акција, итд. Исто тако, никада није било више могућности за спекулације и остваривање профита које могу довести до озбиљног пада чак и најмоћнијих економија у свијету. Небројено много веза, трансакција, трговинских опција, нових корелација између инвеститора и тржишта чине готово немогућим да постојећи регулаторни механизми уђу у траг свим неправилностима. Новој економији су потребни нови механизми, нови прописи и много већа транспарентност. Свима, а нарочито најугроженијима, као што су сиромашне земље и земље у развоју, потребне су предвидљивије околности и стабилнији услови да би се омогућио раст, развој и просперитет.

 

Не постоји већи изазов по глобални мир и стабилности као што је тренутна финансијска и економска криза, и ако пропустимо прилику да се овим питањем позабавимо ургентно и одлучно, могла би имати несагледиве посљедице. Без брзог дјеловања, само је питање времена када ће се ова криза претворити у социјалну и политичку. Данашњи свијет је у тој мјери међусобно повезан и зависан да велики пад у једном дијелу свијета, нарочито у развијеним земљама, може изазвати економско топљење и колапс чак и у најудаљенијим крајевима свијета, и то за свега неколико дана. Криза, о којој данас разговарамо, проширила се толико брзо и погодила цјелокупан свијет на начин који би се, прије неколико деценија, сматрао незамисливим.

 

Нема потребе рећи да су свјетски економски проблеми неодвојиви од политичких размирица, сукоба, револуција, ратова. Тешко је наћи иједан модеран сукоб који нема економску основу, барем у неком дијелу.

 

Нама није потребно исхитрено рјешење, мјере које би кризу ријешиле само површински у краткорочном периоду, гдје би основни узроци, дословно речено, остали нетакнути. Такав приступ би нас довео до нове, чак и горе кризе, и то веома брзо. Потребна нам је свеобухватна анализа како бисмо дијагностиковали узроке неравнотежа које су покренуле кризу, и коначно, како бисмо дошли до механизама који су довољно ефективни да би се успоставио систем раног упозоравања, на основу којег ће свијет реаговати жустро и адекватно, као и одговарајућег инструмента којим би се могло адекватно интервенисати на тржишту. Морамо предузети све могуће мјере да бисмо спријечили да похлепа и неодговорне политике гурну велики број људи у сиромаштво.

 

Надаље, желио бих да нагласим да протекционизам није одговор. Тиме би се само погоршала економска ситуација глобално, и остварио негативан утицај на међународне односе уопште.

 

Многе земље, чак и оне које примјењују најконзервативније и најопрезније економске политике не могу ни на на који начин, спријечити пад својих економија. Глобална криза се не може ријешити на нивоу једне државе, за њу је потребно глобално рјешење. Годинама слушамо, на различитим форумима, да најмање развијене земље и земље у развоју треба да остваре добру владавину, као главни предуслов успјеха, код своје куће. С тим се се слажем. Међутим, треба имати у виду да већина тих земаља без добре владавине највише штете свом властитом народу и имају веома ограничен утицај на друге. А када се дубока криза и економске неравнотеже јаве у најмоћнијим земљама и тако доведу до екстремне волатилности свјетског тржишта (изненадно топљење или огромна апрецијација кључних страних валута, роба, итд.), таква дешавања имају огроман утицај на све друге земља. Због тога најјаче свјетске економије морају показати посебну одговорност пред свијетом.

 

Босна и Херцеговина је мала земља са економијом у транзицији. У поратном периоду, остварили смо стабилан и знатан раст БДП-а. Наш банкарски систем још увијек није апсорбовао токсичну активу, наш спољни дуг је релативно низак. С друге стране, глобална криза је допринијела паду извоза и порасту стопе незапослености. Поред тога, пад прилива дознака од наше дијаспоре и мање директне стране инвестиције додатно ће утицати на наше економско остварење у 2009. години. Без глобалног опоравка, веома је тешко или немогуће унаприједити ове економске показатеље.

 

Зато користим ову прилику да искажем своју забринутост због одсуства регионалне, европске и глобалне димензије у рјешавању овог питања, јер сам готово сигуран да Босна и Херцеговина, као ни било која друга држава појединачно, сама неће моћи одговорити изазовима које са собом носи економска криза. Из тог разлога сам покренуо иницијативу према Секретаријату Регионалног Центра за сарадњу, који је смјештен у Сарајеву, за формирање Инвестиционе банке Југоисточне Европе. Имајући у виду економске изазове са којим се суочавају земље овог региона, као и најаву опредјељења Европске комисије да ће у новој стратегији за земље Југоисточне Европе економски развој и регионална сарадња кроз заједничке пројекте бити приоритети, сматрао сам да је сада право вријеме за овакву Иницијативу.

 

2000. године, на Миленијумском самиту, преузели смо чврсте и племените обавезе: сузбијање и преполовљавање сиромаштва, болести као што су ХИВ/СИДА, туберкулоза, маларија; смањење смртности мајки и дјеце испод пет година; израда и реализација стратегија којим се младим људима даје могућност да нађу продуктиван посао; заштита наше заједничке природне средине; задовољавање посебних потреба Африке, итд. Нови миленијум је наступио са великим очекивањима и надом. На жалост, свега неколико година након Самита, свијет се суочава са насталом кризом енергената и хране и, коначно, најозбиљнијим топљењем глобалне економије која је виђена од Велике депресије.

 

Економски пад ће узети свој данак. Прије нешто више од годину дана, када смо говорили о напретку оствареном у постизању миленијумских развојних циљева, многе земље, нарочито земље подсахарске Африке, су заостајале. У то вријеме, глобална економија је и даље расла више од 4% на годишњем нивоу. Данас, први пут након Другог свјетског рата, економија се стеже. Колапс цијена роба и спољне трговине погађа најсиромашније и најугроженије земље, гурајући их у даље сиромаштво и потирући већину оствареног напретка. Нема потребе рећи да би, без тренутног, одлучног дјеловања, исцрпне анализе коријена кризе и насталих мјера, напредак који је остварен протеклих година могао бити озбиљно угрожен.

Транспарентност у међународним и домаћим финансијским институцијама, уз нове политике прилогађене тако да на бољи начин служе и помажу најмање развијеним земљама и земљама у развоју, од пресудног је значаја. Потребна је управо онаква транспарентност какву је међународна заједница тражила и заговарала у мојој земљи током процеса послијератне изградње наше економије. Морају се створити нови механизми и битно надоградити спремност глобалних институција и фондова на промптно и ефективно интервенишу. Потребно је да организујемо више аналитичких конференција и састанака на високом и експертском нивоу у предстојећим мјесецима и годинама како бисмо оцијенили остварени напредак и преостале препреке. Морамо наставити да слушамо једни друге, да изражавамо наше властите и глобалне бојазни, да учимо једни од других.

 

Захваљујем се, господине предсједавајући.(крај)