Обраћање предсједавајућег СМ Николе Шпирића парламентарцима БиХ

Говори ( 13.11.2007 )
Обраћање предсједавајућег СМ Николе Шпирића парламентарцима БиХ
Предсједавајући Савјета министара Босне и Херцеговине др Никола Шпирић обратио се у Сарајеву, посланицима и делегатима на заједничкој сједници Представничког и Дома народа Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине. „На самом почетку ове године, тачније 11. јануара, на овом истом мјесту и уз пуно емоција и ентузијазма одржао сам вам свој програмски говор у коме сам акценат ставио на све становнике Босне и Херцеговине који су заслужили предах у низу неуспјешних година и који су изнад свега заслужили да живе боље и срећније. Тада сам вјеровао, а и данас наравно вјерујем, да само окупљање око заједничких интереса, као и стални дијалог заснован на потпуном поштовању других, нарочито оних који друкчије мисле, може издићи овај свијет у висине за које до јуче нисмо били довољно зрели“, стоји ,између осталог, у излагању предсједавајућег које је објављено у цјелости.

Господо предсједавајући, даме и господо, уважени посланици,

На самом почетку ове године, тачније 11. јануара, на овом истом мјесту и уз пуно емоција и ентузијазма одржао сам вам свој програмски говор у коме сам акценат ставио на све становнике Босне и Херцеговине који су заслужили предах у низу неуспјешних година и који су изнад свега заслужили да живе боље и срећније. Тада сам вјеровао, а и данас наравно вјерујем, да само окупљање око заједничких интереса, као и стални дијалог заснован на потпуном поштовању других, нарочито оних који друкчије мисле, може издићи овај свијет у висине за које до јуче нисмо били довољно зрели.

Ниједну ријеч коју сам тада изрекао нисам порекао. У све идеале у које сам тада вјеровао вјерујем и данас. Немогуће ће бити доказати да сам неке од њих изневјерио. Моја дјелатност и поруке које сам стално слао најбољи су доказ и свједок моје политичке филозофије која је сва проткана дијалогом и компромисом као вриједностима које је најважније посједовати у Босни и Херцеговини.

Па ипак, Босна и Херцеговина је поново посрнула и ушла у један од сталних слијепих путева у свом судбинском лабиринту.

Драге колеге посланици, десет мјесеци послије првог излагања у својству предсједавајућег Савјета министара БиХ и данас ми је велика част што сам данас овдје са вама и што ми је пружена прилика да вас информишем о раду Савјета министара БиХ у претходних десет мјесеци.

Обраћам вам се у тешким тренуцима за нашу земљу и желим да са вама подијелим моје виђење тренутне политичке ситуације као и разлоге њеног опасног заоштравања које пријети да се још више продуби.

Дозволићете ми да на самом почетку констатујем да је у овако узбурканој политичкој ситуацији рад Савјета министара БиХ био значајно отежан. Једино што сам ја могао учинити у таквој ситуацији било је да покушам да не долијевам уље на ватру и да Савјет министара, колико је то било могуће, извучем из шизофрене реалности.

Иако су се многи трудили да овај Савјет министара окарактеришу као Савјет блокада, од 9. фебруара до данас одржали смо 26 сједница на којима је, ово желим посебно да нагласим, утврђено 38 нацрта и приједлога закона.
Ово наглашавам због очигледне негативне кампање против Савјета министара БиХ. О њој најбоље говори податак да се у јавности стално спекулише са податком да је Савјет министара до сада утврдио само пар нацрта и приједлога закона.

Осим овог,
донијели смо и потврдили 20 правилника;
усвојили смо 47 приједлога одлука о ратификацији међународних уговора;
усвојили смо 75 приједлога и нацрта основа за вођење преговора и закључивање уговора;
утврдили 11 приједлога за одређивање потписника уговора;
утврдили 9 приједлога споразума,
прихватили 7 иницијатива за вођење преговора у сврху закључивања споразума;
донијели 113 одлука;
предузели низ активности у односу на Парламентарну скупштину;
усвојили 34 рјешења о именовањима и разрјешењима;
усвојили 75 информација;
усвојили 70 извјештаја;
усвојили 18 програма рада;
донијели 4 рјешења,
дали 12 сагласности;
усвојили 2 стратегије, итд.

Као посебно важно, желио бих нагласити сљедеће:
реформу јавне управе смо покренули са мртве тачке,
надомак смо рјешења питања војне имовине,
одржали смо макроекономску стабилност и пројектовану стопу раста,
потписали Споразум о олакшању визног режима са Европском Унијом
обезбиједили да Сарајево буде сједиште Савјета за регионалну сарадњу,
обезбиједили чланство БиХ у Савјету за заштиту људских права при УН-у,
потписали Споразум са невладиним сектором и на тај начин интензивирали учешће цивилног сектора у јавном животу,
вратили ваздушни простор Босне и Херцеговине под пуну контролу органа цивилне авијације БиХ,
обезбиједили доношење Споразума о социјалном осигурању са Републиком Словенијом,
донијели одлуке о сједиштима Агенције за поштански промет БиХ, Дирекције за цивилну авијацију и контролу лета. Подсјетићу вас да се у протекле четири године те исте одлуке о сједиштима тако важних агенција нису могле донијети.
Затим,
утврдили смо приједлог Закона о средњем стручном образовању и обуци;
нацрт Закона о спорту;
приједлог Закона о пољопривреди, прехрамбеном и руралном развоју;
приједлог закона о вину, ракији и другим производима од грожђа и вина,
одлуку о ратификацији ЦЕФТЕ.

И тако даље, и тако даље.

Свјестан сам, даме и господо, да се увијек може и треба урадити више, али ја не могу да не сакријем своје ограничено задовољство што сам у најтежим условима извукао максимум.

Питам се ипак зашто стално посрћемо и да ли има наде за боље сутра Босне и Херцеговине. Био сам, и још увијек јесам, убијеђен да има.

Али је на нама самима, даме и господо, да се изборимо за наше боље сутра.

Управо из тог разлога сам већ мјесецима указивао гдје је проблем и позивао све релевантне факторе да разговарају јер је пријеки лијек за нашу земљу дијалог, али не билатерални дијалог између представника међународне заједнице и политичких лидера, већ наш унутрашњи дијалог између изабраних представника власти.

Подсјетићу вас да сам управо ја у свим обраћањима међународној заједници стално говорио: “не разговарајте умјесто нас него нас тјерајте ра разговарамо, не радите умјесто нас него нас тјерајте да радимо“.

Плашим се да није произведен међусобни дијалог између представника различитих народа унутар Босне и Херцеговине о будућности земље јер да јесте ми бисмо се већ одавно ухватили у коштац са изазовима који стоје пред нама.

Ја сам још у фебруару на засиједању ПИК-а указао на хронични проблем који растаче Босну и Херцеговину. Ради се о претјераној зависности домаћих политичара од међународне заједнице. Упозорио сам да бонска овлаштења високог представника нису савезници дијалога праћеног компромисом, једине ствари која нам је остала и коју морамо његовати.

Такође сам упозорио да домаћи лидери неће бити мотивисани за било коју врсту разговора а још мање компромиса уколико знају да ће међународна заједница доносити одлуке умјесто њих. Нажалост, изгледа да сам био у праву.

Ја сам учинио све што сам могао у посљедних десет мјесеци, позивао на дијалог којег није било, молио за толеранцију које није било, апеловао на разум којег није било. И шта сам добио са узврат? Што сам ја више молио за дијалог и уставно дјеловање, то сам више био заобилажен од стране међународне заједнице.

И онда као врхунац долази одлука Високог представника од 19. октобра 2007. године којом се на један чудан начин мијења Закон о Савјету министара и у исто вријеме тврди да се скоро ради о револуционарним промјенама.

Ја сам пажљиво више пута прочитао и анализирао поменуту Одлуку и желим да свечано поручим да ће сигурно било када бити немогуће дати рационално објашњење зашто би та одлука могла бити важна и спасоносна за Босну и Херцеговину. У томе је суштина проблема. Одлука ништа не рјешава, никоме не помаже, она само узбуђује духове и пријети да избрише сав мој досадашњи рад.

Подсјетићу вас даме и господо да је Високи представник донио одлуку о измјенама закона о Савјету министара док сам ја боравио у Вашингтону на годишњим састанцима Свјетске банке и ММФ-а. Високи представник је донио одлуку која се директно тиче органа којим ја предсједавам а да претходно није нашао за сходно да се консултује са предсједавајућим.

Знам да је Високи представник у средствима јавног информисања рекао да су Бонска овлаштења само његова, вјероватно имплицирајући да се прије кориштења истих и не мора консултовати са домаћим носиоцима власти, али ако је у позадини добра намјера и брига за бољим функционисањем органа БиХ, а ја желим да вјерујем да јесте, зар није било логично да бар пита предсједавајућег шта он мисли како би се функционисање могло оснажити.

Ја ово доживљавам као потпуно непоштивање државе и функције коју обављам, а ви? И то није све, даме и господо, након објављивања спорне Одлуке услиједио је низ састанака са једном једином темом: Закон о Савјету министара а ја сам за те састанке чуо из средстава јавног информисања.

Даме и господо, мислите ли да би се тако нешто могло десити у било којој европској држави? Постављам питање да ли је Босна и Херцеговина и даље мини лабораторија за разне пројекте међународне заједнице?

Размислите мало о томе, даме и господо; размислите не због мене и и не због вас већ због напаћених грађана Босне и Херцеговине који сигурно заслужују много више од оног што тренутно имају.

Апелујем на вас да у овом моменту искључите личне или страначке осјећаје и да покушате искрено одговорити на сљедеће питање: Да ли заиста мислите да се одлука која произведе тако снажну реакцију у пола државе може сматрати добром одлуком.

При том наравно немојте занемарити чињеницу да је БиХ земља три конститутивна народа и два ентитета, да су њени народи, због трагичних искустава из још трагичније прошлости, веома осјетљиви и на саму могућност прегласавања.

Зар није алармантна ситуација у којој дванаест година након Дејтона, подршка потребна Високом представнику а није предсједавајућем.

Очекивао сам ћемо дванаест година послије Дејтона бар покушати дати одговоре и оцијенити резултате и домете, по оцјени многих, успјешних реформи.

Данас управо слушамо оцјене битних фактора међународне заједнице да имамо „три предсједника, три полиције, три армије“.

Мишљење је да грађани не осјећају ефекте безбједоносних реформи, правосуђа и тужилаштва посебно.
Како је могуће говорити о успјешној реформи правосуђа и тужилаштва ако у њих не вјерују ни Мајке Сребренице, ни породице несталих и заробљених, па чак ни власти једног ентитета у цјелини?

Како појаснити да формално јачање заједничких институција доводи до све веће подјеле унутар наше земље?

Како објаснити да незадовољство или задовољство са ситуацијом у земљи могу слободно изразити представници међународне заједнице уз хорску подршке неизграђене политике у БиХ, а кад ја, као предсједавајући изразим исту дозу забринутости онда се говори о неодговорности, о лошој процјени или пак процјени у којој учествују Београд, Москва, Америка или Бог зна ко.

Примјера ради, криза у БиХ траје од 19. октобра а ја, као предсједавајући Савјета министара, нисам добио још ниједну информацију од било које службе или агенције унутар Савјета министара о тренутном стању у земљу, о процјени куда иде ова земља, које су потенцијалне опасности на том путу.

Плашим се да су те информације умјесто мени отишле на адресу појединих амбасада, што ме опет наводи на сљедеће питање:
Коме су одговорни надлежни из тих агенција?
Коме они подносе извјештаје?
Мислите ли да је то пут успјеха БиХ?
А од тих истих агенција сам природно очекивао одговоре на нека питања, као на примјер : Како то да неке земље управо ових дана у нашу земљу враћају стране држављане са БиХ пасошима (муџахедине) којих по оцјени наших служби није било у нашој земљи.

То само говори да наша земља и даље плаћа цијену велике дозе унутрашње неискрености а ја се плашим манифестационог јединства међународне заједнице на путу њеног гордог посртања.


Даме и господо,
Никада нисам спорио територијални интегритет Босне и Херцеговине, стално сам упозоравао да проблем Косова не смије запљускивати БиХ и да морамо учинити све да се то не деси.

Плашим се да су они који говоре да БиХ не смије бити полигон за Косово, управо донијели одлуку којом шаљу такву поруку.

Питам се, уважени посланици, шта значе шпекулације по средствима јавног информисања да се жели унитаризација БиХ као превентива за статус Косова. Питам се, уважени посланици, да ли су ово само шпекулације?

Зато сам ја и забринут за будућност БиХ, забринут сам јер ми се чини да је БиХ полигон за неке пројекте изван ње, да служи за глобалну куповину времена.

А излаза има али је на нама да га препознамо. На нама је да преузмемо пуну одговорност јер питам ја вас каква је улога Савјета министара ако се у извјештају Европске комисије каже, цитирам „у доста случајева, Савјет министара је заобилажен током преговора у вези реформи, иако је логично за очекивати да влада буде одговорна за таква питања“. Завршен цитат.

Уважени посланици,
Молим вас да добро размислите о тренутној ситуацији у БиХ и да покушате дати одговор на пар питања.

Куда иде БиХ?

Размислите добро о томе.

Апелујем на вас да учинимо све што можемо да ову земљу вратимо на прави пут. Апелујем на вас да престанемо са отрцаним клишеима да у БиХ постоје само двије стране, добра и лоша.

Мислим да, нажалост, најновија дешавања у Мостару показују да је криза у БиХ много дубља него што одређени желе да прихвате, да се овдје не ради о вјештачкој већ суштинској кризи.

Апелујем да процесе коначно преузмемо у своје руке и да покажемо да ниједан странац, без обзира колико добронамјеран био, не може за ову земљу бринути више од нас самих.

Даме и господо,

Постоји, у то сам снажно убијеђен, излаз из кризе. Ја сам зато, као одговоран човјек и поднио оставку. Ја оставку нисам поднио да би се расправљало о оставци већ да би се расправљало о разлозима моје оставке. Вјеровао сам да ће моја оставка као и извјештај Европске комисије о напретку БиХ бити довољан разлог да кључни фактори у овој земљи сједну и потраже излаз. Нажалост, изгледа да они то не могу или не желе. Ја вас зато позивам да их својим закључцима обавежете да то учине.(крај)