Предсједавајући Звиздић на обиљежавању Дана сјећања на Сребреницу у Лондону

Предсједавајући Савјета министара БиХ др Денис Звиздић присуствовао је обиљежавању Дана сјећања на Сребреницу у организацији британске фондације „Ремемберинг Сребреница“ у Лондону. 

Домаћин  овогодишње меморијалне комеморације је био британски министар спољних послова Филип Хамонд, а тема је била „Вријеме је за акцију“.

Током комеморације истакнут је значај укључивања младих људи у процесе сјећања и у превладавање мржње, предрасуда и страхова. Фондација „Ремемберинг Сребреница“ је управо тим циљевима посветила све активности које су организоване у овој години у част сјећања на жртве геноцида.

Присутнима су се обратили предсједник Фондације Ремемберинг Сребреница др Вакар Азми и британски министар спољних послова Филип Хамонд.

Том приликом министар Хамонд је рекао:

„Морамо обезбиједити да дјелујемо на начин да се спријечи да се такво зло поново догоди. Морамо остати чврсти против предрасуда и нетолеранције коју шире они који желе да нас подијеле.

Важно је ухватити се у коштац са заоставштином Сребренице и осигурати да се починиоци сматрају одговорним, да се правда постигне за све жртве и да се некажњеност оконча. Похваљујемо рад Међународног кривичног суда за бившу Југославију (ИЦТЈ) у привођењу неких од починилаца правди. Али, разочаравајуће је то што су многи случајеви остали неријешени. Позивамо босанске власти да брзо крену са одблокирањем заосталих случајева и да реформишу сектор правде.

Позивам на све лидере и власти у Босни и Херцеговини да раде у духу помирења, толеранције и сарадње. Свим жртвама дугујемо изградњу просперитетне и безбједне Босне и Херцеговине, дугујемо изгубљеним генерацијама Сребренице и наравно, Босне, да млади људи у цијелој земљи данас имају праву наду у будућност.“

У обраћању присутнима, предсједавајући Савјета министара БиХ се захвалио грађанима и Влади Уједињеног Краљевства Велике Британије и Сјеверне Ирске на огромној подршци коју су пружили онима који су преживјели геноцид и на чињеници да је то једина држава која је прогласила Дан сјећања на Сребреницу.

Говор предсједавајућег Савјета министара БиХ др Дениса Звиздића објављен је у цијелости:

Уважене екселенције,

цијењени гости, драги пријатељи,

 

хвала вам на позиву и изузетној прилици да говорим о Сребреници, о тој страшној рани на тијелу Босне и Херцеговине која не зараста, која и послије двадесетједне године изазива неизмјерну тугу, и још увијек тражи одговор на питање: како је било могуће да се у срцу Европе, и пред очима читавог цивилизираног свијета, могао допустити и догодити највећи злочин, масакр и геноцид послије Другог свјетског рата.

Али, осим о Сребреници, говорит ћу и о мојој домовини, Босни и Херцеговини, прелијепој земљи смјештеној у самом срцу Европе и Балкана.

Говорит ћу дакле, о двије дивергентне теме - с једне стране о боли и неправди, с друге стране о нади, ентузијазму и стваралачкој енергији, дакле, о двије емотивне крајности које су и у Босни и Херцеговини, као и на сваком другом мјесту у свијету које је било погођено ратним разарањима, у сталној борби да постану доминантан образац понашања и дјеловања читавог друштва.

Ипак, данас када обиљежавамо 21-у годишњицу геноцида у Сребреници, могу казати да су у Босни и Херцеговини и овај пут, као и много пута раније, побиједиле намјере и жеље Босанаца и Херцеговаца да наставимо градити нашу заједничку будућност. Таква нада је утемељена на нашем дубоком увјерењу да је у основи свакога прогреса морални успон, а свакога пораза морални пад, као и да је толеранција највећи степен моћи, а освета први знак слабости.

Али, исто тако морам казати да нећемо, а нити можемо заборавити Сребреницу, јер се вођени ранијим искуством бојимо, ако би заборавили геноцид у Сребреници, да би се сличан злочин и геноцид над бошњачким народом могао поновити.

Сребреница је била пораз људскости и цивилизацијских вриједности и очигледан израз лицемјерства моћних који су могли, а нису зауставили злочиначко убијање недужних цивила. Због тога за нас у Босни и Херцеговини, Сребреница остаје највећи симбол страдања Бошњака, симбол који ће нас увијек подсјећати на злочин и геноцид.

Ко је крив за Сребреницу? Дозволите ми да парафризирам једну мисао предсједника Алије Изетбеговића: 

„Најкривљи су убице и они који су наредили овај злочин. Али,  када се догоди нешто тако стравично као што је Сребреница, тада нема невиних, сваки човјек и свака жена су криви што је Свијет такав какав јест и што је могућ Свијет у којем се Сребреница може догодити.“

Може ли се масакр у Сребреници опростити? Да. Али само онда када они који су убили више од 8.000 невиних жртава јавно признају истину, јер се једино истином, признањем злочина и прихватањем одговорности за почињени злочин може отворити пут истинске сарадње и међусобног разумијевања.

Једноставно, истина о геноциду у Сребреници је condicio sine qua non за даље процесе помирења у БиХ и у регији. Јер, мајке морају знати ко је убио њихове синове. Послије тог ужасног злочина више од 5.000 дјеце је остало без својих очева. Дјеца морају знати ко је убио њихове очеве. Злочинци који су то урадили  имају имена. Злочинци, а не народ из којег долазе, морају одговарати. То је једина правда.  

Али, Сребреницу нећемо, не можемо и не смијемо заборавити, јер смо у дугој хисторији Босне и Херцеговине већ били свједоци да је заборав најбољи повод да се злочин понови. 

Нажалост, злочин се поновио сваки пут када је цивилизирани свијет рекао: „Никада више!“, а онда такво обећање заборавио и изневјерио.

Пицассо је 1937. године насликао „Гернику“ као антиратни симбол и сјећање на недужно убијене цивиле у насумичном бомбардовању малог градића Гернике. И казано је да се то више не смије догодити.

А онда је отворен Бухенвалд, па Матхаузен, па Аушвиц... У којима су убијени милиони недужних цивила.

И опет је речено: НИКАДА ВИШЕ.

И онда се у Сребреници, као заштићеној зони Уједињених народа, догодио највећи геноцид у Европи послије II свјетског рата – злочин који је замрачио цивилизацијске тековине и избрисао појам хуманости. Зашто? Због чега су за само 5 дана убијена 8.372 недужна цивила у доби од 12 - 80 година?

Сваке минуте је у тих пет најтужнијих дана у хисторији Босне и Херцеговине, у безумном походу злочинаца, одузиман један недужни људски живот. Живот оца који је сањао о лијепој будућности своје дјеце и живот дјеце који би сада били 30-годишњаци и играли се са својом дјецом. Гдје је тада, тога страшног јула 1995. године, погријешио цивилизирани и добро обавијештени свијет?

Зашто Уједињени народи нису спријечили геноцид и зашто је допуштено да Сребреница, умјесто заштићене зоне, постане мјесто највећег масакра на тлу Европе?

Мајке Сребренице и сви хумани људи још увијек траже одговоре на ова питања, траже истину, правду и кажњавање злочинаца, како би онда, када пронађу и укопају своје најмилије могле, у испуњењу овоземаљске правде, наћи малу дозу смираја.

Европа је опет казала да НИКАДА ВИШЕ неће дозволити геноцид на њеном тлу.

Међународни кривични суд за ратне злочине у Ден Хаггу је у мају 2004. године, девет година након почињених злочина у Сребреници, овај организирани масакр више од 8.000 људи дефинирао као геноцид.

Европски парламент је 15. јануара 2009. године усвојио резолуцију којом се 11. јули проглашава даном сјећања на Сребреницу и даном сјећања на жртве геноцида у цијелој Европској унији.

Сви дубоко вјерујемо да ће се овај пут такво обећање испунити и да се више никада неће поновити околности које би могло произвести неку нову Сребреницу.

 

И ми у Босни и Херцеговини кажемо да никада више нећемо дозволити да се геноцид понови на тлу наше домовине. Позивамо све којима мир, суживот и просперитет представљају хабитус понашања и политичког и друштвеног дјеловања, да им Сребреница буде трајна опомена и свједочанство шта се догоди када заћуте они који не кажу оно што би требали јасно и гласно казати и понављати, и када се, остајући пасиван, допусти злу и барбаризму да побиједе добро и цивилизацију.

Сребреница је наша трајна бол, бол која тражи да се о њој пише и говори, бол мајке која је остала сама, бол града који је остао без својих становника, бол државе чији су невини грађани мучно убијени.   

Због тога је потребно писати и говорити о Сребреници, али и о свим холокаустима и геноцидима XX стољећа, како би сви схватили узроке, циљеве и размјере почињених геноцида као злочина и зла највећег ранга. И што је најважније, како би свако од нас, и сви ми заједно, радили на њиховој превенцији.

Једноставно, морамо писати и говорити о Сребреници, јер у сваком негирању или прикривању истине лежи клица будуће мржње и злочина. Без суочавања с прошлошћу није могуће градити будућност. 

Сребреница је морала и мора бити прекретница у односу Европе према Босни и Херцеговини, и у односу Европе и свијета према разним сецесионистичким тежњама на Балкану, који могу пореметити наша настојања да креирамо стање трајног мира, просперитета и стабилности. Ми то у БиХ истински желимо, а Европа и посебно НАТО нам то могу и осигурати.

Поштовани пријатељи,

дозволите ми да вам сада кажем нешто о мојој домовини, Босни и Херцеговини, иако сам потпуно сигуран да су вам моји драги Босанци и Херцеговци који живе у вашој држави казали све оно што је важно и похвално, и због тога ћу ја истакнути само неколико чињеница које су, у овоме моменту, битне и актуелне.

Можда је интересантно је што ћу управо овдје, послије Бреxита, казати да је најважнији циљ вањске политике Босне и Херцеговине, чланство у Европској унији. Због тога смо снажно покренули и динамизирали све процесе који значе убрзано испуњавање увјета за приступ ЕУ, односно за добивање кандидатског статуса.

Самит у Паризу, одржан прије 7 дана, је јасно показао да државе западног Балкана имају европску перспективу.

Друга битна ствар су економске реформе које проводимо у БиХ с намјером да наше компаративне предности ставимо у функцију нашег економског развоја.

БиХ је врло конкурентна земља с обзиром на њен геостратешки положај, природне ресурсе, едуцирану радну снагу, развијен банкарски сектор и стабилан курс, могућност развоја подузетништва кроз мала и средња подузећа, развојне могућности и атрактивне пројекте у енергетици, транспорту, индустрији, пољопривреди и туризму. 

Ми остајемо снажно опредијељени да сачувамо и унаприједимо позитивне резултате прогреса и раста које смо успјели досегнути прошле године.

Дакле, упркос свему, напредак Босне и Херцеговине се не може зауставити.

Поштоване екселенције и драги пријатељи,

желим на крају казати да смо у Босни и Херцеговини потпуно опредијељени да градимо демократско и слободно друштво, у духу толеранције, међусобног разумијевања и поштивања људских права.

Огромна већина наших грађана жели мир, стабилност и просперитет, те сигурну будућност за себе и генерације које долазе.

Управо због тих будућих генерација, желим завршити овај дио говора цитатом фра Петра Анђеловића, припадника реда фрањеваца који су присутни у Босни од 15. стољећа, који је о важности коју, у регионалним и међународним оквирима има Босна и Херцеговина као парадигма суживота и мултикултуралности, на крају свога живота рекао:

„Босна је важна јер је она ознака за цивилизацијски процес који се кроз хисторијске промјене и политичке догађаје одвијао током цијелог једног миленијума.

Босна је увијек била мјесто сусрета народа, религија и обичаја и по томе је била необична, занимљива и велика, и као таквој њој нема смрти, јер ако би нестала Босна, нестао би примјер како би људи могли живјети заједно и надживјети све пријетње надолазећих времена.“

Драги пријатељи,

желим нагласити да смо посебно посвећени сарадњи младих људи у региону западног Балкана, јер смо дубоко свјесни и увјерени да су млади људи носиоци мира, сарадње и просперитета.

Прије седам дана, ми, премијери шест земаља западног Балкана, смо потписали декларацију о оснивању Регионалног центра за младе који ће постати језгро образовне, културне, спортске и друштвене сарадње младих људи из Босне и Херцеговине, Србије, Црне Горе, Албаније, Македоније и Косова.

Због тога је најважнији задатак актуелних политичара у региону западног Балкана да на бази истине и помирења затворимо књигу прошлости и омогућимо новим генерацијама да на принципима равноправности и међусобног уважавања, отворе књигу просперитета и мирне будућности.

Желим се још једном, на крају мога говора, најискреније захвалити пријатељском народу Енглеске за све што сте учинили за БиХ и за све наше грађане.

Ви сте били први који сте одржали комеморацију поводом геноцида у Сребреници и први који сте прогласили Дан сјећања на Сребреницу.

Вјерујте да вам то Босна и Херцеговина никада неће заборавити и да ћете у нашој хисторији и, што је још важније у нашим срцима, остати трајно уписани као наши искрени пријатељи.

Због тога свима онима који из Велике Британије долазе као туристи, инвеститори или једноставно наши пријатељи, желим добродошлицу у моју домовину, у Босну и Херцеговину.

Хвала. (крај)